Kovid, konačni saldo
Zvanično, od pojave kovida do danas, u Srbiji je od ove bolesti umrlo 18.000 ljudi. Novi podaci međutim pokazuju da je zbir neuporedivo veći i da bi mogao prestići 60.000
Jedan Vršac. Jedno Valjevo. Jedna Inđija, Bačka Palanka. Niko nam to nije rekao, ali jedan grad srednje veličine izbrisan je sa karte Srbije od kada je u martu 2020. godine zabeležen prvi slučaj obolelog od novog virusa SARS-CoV-2.
Kao da je jednog dana na Mladenovac pala bomba takve ubojite sile da u njemu nije ostao nijedan živ stanovnik, tako se Srbijom dve godine širila zaraza sporo delujuće, ali jednako smrtonosne snage, čiji ljudski saldo tek sada možemo u potpunosti da sagledamo.
Pretprošle nedelje Republički zavod za statistiku objavio je podatke o vitalnim događajima u prošloj godini iz kojih je jasno da je cena koju je Srbija platila u ljudskim životima - jedna od najvećih na svetu.
Zvanični podaci o broju umrlih koje prikuplja portal Ourworldindata.org kažu da je do kraja 2022. od kovida u Srbiji preminulo 17.510 ljudi, a do prošle nedelje ukupno 18.057. Ovo je ujedno i najčešće pominjana brojka i odgovara situaciji u većini evropskih zemalja.
Ta brojka, međutim, ni izbliza ne pokazuje pun smrtonosni doprinos kovida.
Razlog je način evidentiranja koji u celom svetu pa i Srbiji isključuje deo preminulih, čija se smrt podvodi pod neki drugi uzrok, maskirajući uticaj korone na fatalni ishod. Zato je Svetska zdravstvena organizacija dopunila metodologiju evidentiranja, koja sada beleži i sve smrtne slučajeve koji mogu da se dovedu u vezu sa kovidom, što RZS od 2020. upisuje pod takozvanom šifrom za posebne namene.
Kada se pogledaju ti podaci, broj umrlih od kovida u Srbiji jednostavno eksplodira.
Tako vidimo da je samo u 2020-oj korona odnela 10.356 života. U 2021. koja će se ispostaviti kao najteža, umrlo je ogromnih 27.742 ljudi, a prošle godine kad je virus počeo da jenjava, u relativnoj tišini već umorne javnosti, živote je izgubilo novih 8.282 obolelih.
Ukupno 46.380 ljudi, umrlih od marta 2020. do poslednjeg dana 2022. godine. Uporedimo to sa 17.510 koliko je zvanično preminulo od kovida i postaje jasnije koliko je tragedija veća nego što se na prvi pogled čini.
Tu, međutim, nije kraj.
Višak smrtnosti
Pandemija je osim zaraženih virusom, uzela žrtve i među stanovništvom koje nikada nije dobilo kovid. Ljudi koji nisu primili hemoterapiju na vreme, ljudi kojima su odlagane operacije, oni koji nisu odradili potrebnu dijagnostiku, oni koji nisu ni stigli do lekara i oni za koje je pandemija bila težak psihološki udarac – među svima njima ima ljudi koji bi danas bili živi da nisu bili sprečeni da dobiju adekvatnu medicinsku negu.
Koliko je takvih ljudi?
Iako zvaničnih procena o indirektnim žrtvama kovida nema, sada kada imamo podatke za 2022, poređenjem broja umrlih koji bi se mogao očekivati u redovnim okolnostima i onog broja do kog je stvarno došlo tokom pandemije, možemo doći do okvirne procene o „višku smrtnosti“ koji se razumno može podvesti pod efekat korona virusa.
Ta računica izgleda ovako: U godinama pre epidemije, od 2013. do 2019, u Srbiji je svake godine u proseku umiralo 101.842 ljudi.
Već u prvoj godini virusa umrlo je 116.850.
U drugoj godini je umrlo 136.622.
U trećoj 109.203.
Ukupno, od 2020. do 2022. u Srbiji je umrlo 57.149 ljudi više nego što bi se moglo očekivati prema pretpandemijskom proseku. Tih 57.000 ljudi, to je više od celog Mladenovca (56.000 stanovnika). Više od Vršca. Više od Inđije.
To je i za nekih 10.700 ljudi više od onih smrti koje se mogu direktno povezati sa kovidom (46.380). Tih 10.700 su dakle ljudi koji nisu umrli od kovida, nego od naše borbe protiv kovida. Oni su žrtva efekata protivpandemijskih mera Srbije.
Lako je pretpostaviti da ova računica može da uznemiri one čija je dužnost da javnost brane od loših vesti, ali stvarnost je neumoljiva. Ovo je čak i skromna procena. Međunarodne organizacije su, primenjujući preciznije statističke modele, zaključile da je višak umrlih u Srbiji još veći.
Časopis Ekonomist tako procenjuje da je Srbija zaključno sa majem ove godine izgubila 61.280 ljudi više nego što bi bilo očekivano da nije bilo korone, dok SZO kao referentno telo na globalnom nivou procenjuje da je višak smrtnosti u Srbiji bio još veći: 53.166 ljudi samo za 2020. i 2021. godinu.
Kad se tome doda zvaničan podatak RZS-a o 8.282 smrti koje se u 2022. mogu povezati sa kovidom, objavljen pre dve nedelje, dobije se 61.448 umrlih viška, zaključno sa prošlom godinom. Na to onda dođe bar još 544 onih koji su ove godine zvanično umrli od kovida, što zbir žrtava podiže na 61.992.
To i dalje nije kraj, jer ne uključuje smrti koje se mogu dovesti u vezu sa kovidom za koje još nema javno objavljenih podataka za ovu godinu, ali ako je odnos prema potvrđenim smrtima ostao isti kao do sada, a to je 3:1, ukupan broj do sada umrlih zbog pandemije mogao bi dostići i celih 63.000 ljudi.
Referentna procena, ona Svetske zdravstvene organizacije, jeste dakle i najveća.
Zašto ovi podaci koji su poznati srpskim vlastima, budući da SZO kontaktira lokalne službe prilikom sastavljanja izveštaja, nisu publikovani u Srbiji otvoreno je pitanje, ali razlog koji se nameće kao logičan je to što je Srbija po ovim brojkama među zemljama čije je stanovništvo najviše stradalo u pendemiji na celom svetu.
Ne samo da nas Ekonomist po stopi viška smrtnosti od 892 na 100.000 stanovnika stavlja na četvrto mesto zemalja koje su najgore prošle kroz kovid, uz jedino Bugarsku, Litvaniju i Rusiju koje su imale veću smrtnost, već smo i po proračunu SZO takođe na četvrtom mestu najgorih na svetu – posle Bugarske, Severne Makedonije i Rusije.
Tragedija starih
Sem ljudske tragedije po sebi, ogroman broj umrlih u pandemiji se može posmatrati i kroz društvene posledice do kojih je doveo, između ostalog u penzijskom sistemu i prirodnom priraštaju.
Pre izbijanja epidemije, broj penzionera u Srbiji se prirodnim putem smanjivao za 6.912 ljudi godišnje, a onda je od 2020. do 2022, PIO fond ostao bez 56.403 korisnika. Od toga je 35.666 ljudi „višak“ koji čine oni za koje bi se bez korone očekivalo da bi danas bili živi i primali penziju.
Drugačije rečeno, za tri godine virusa, Srbija je spustila broj penzionera za onoliko za koliko bi joj u redovnim okolnostima trebalo osam godina.
Ubrzano umiranje starih se nastavilo i u ovoj godini, mada slabijim tempom, budući da je zaključno sa majem broj penzionera smanjen za još 5.702, što je više nego cele 2018-e.
Zajedno, to znači da u odnosu na početak pandemije, PIO fond sada isplaćuje čak 62.000 penzija manje.
To ima i značajne finansijske efekte. Samo u ovoj godini, država i PIO fond će na penzijama uštedeti više od 137 miliona evra samo zbog toga što je korona smanjila broj penzionera za preko 35.000 u odnosu na očekivani broj, uzimajući u obzir prosečnu penziju od 37.821 dinar koliko je bila u maju. Da bi se stekao uvid u veličinu tog broja, moglo bi se reći da je država opremila ceo novi Klinički centar Srbije (101 milion evra bez PDV-a) samo novcem koji bi bio isplaćen stradalim penzionerima.
I to sve samo od penzija u ovoj godini, ne računajući prošlu i pretprošlu niti sve naredne godine u kojima ćemo takođe imati “uštede” pre nego što ih konačno iscrpimo, dižući direktnu korist za PIO fond na stotine miliona evra. Naravno, ukupno gledano, trošak pandemije, oličen u izgubljenom BDP-u i finansiranju borbe protiv virusa, mnogostruko je veći i meri se milijardama evra.
Bebi (ka)bum
Na kraju, još jedna posledica pandemije je pad prirodnog priraštaja, uzrokovan ne samo velikim mortalitetom, već i padom nataliteta. Od 2020. do 2022. u Srbiji je rođeno 7.624 dece manje nego što bi se očekivalo da smo zadržali pretpandemijski prosek. U pet godina pred pojavu virusa, na svet je godišnje dolazilo 64.732 beba, da bi već u prvoj godini korone taj broj bio za 3.040 manji, u drugoj za 2.552, a u trećoj za 2.032.
Iako su tokom karantina društvene mreže vrvele od pošalica o tome kako da se najbolje prekrati vreme u zatvorenoj kući, sad se vidi da tu najbolju stvar u praksi baš i nismo radili.
To nije čudno, ako se zna da istorijski gledano tokom perioda opasnosti ili beznađa natalitet pada. Tako je bilo u vreme Velike depresije u Americi 30-ih, tako u Srbiji 90-ih, tako posle Zorana ubistva Đinđića, a tako i sada u vreme korone.
Obrnuto takođe važi. Termin „bumeri“ je možda već izgubio svoje originalno značenje, ali potiče od generacije ljudi rođene na talasu optimizma u decenijama posle Drugog svetskog rata (baby boom), kada je natalitet širom sveta bio u uzletu. Isto je viđeno i u Srbiji posle 5. oktobra, gde su mladi, izborivši se za Miloševićev pad, u Srbiji na trenutak videli budućnost za sebe – i svoju decu, stvorivši fenomen poznat kao „Đinđićeve bebe“.
Sada kada je epidemija na zalasku može se očekivati i vraćanje nataliteta u regularne okvire. Međutim, bilo bi pogrešno to tumačiti kao demografski uzlet, poredeći broj beba u ovoj i narednim godinama sa periodom pandemije, ili gledajući samo stopu nataliteta koja će svakako rasti pošto nam se broj stanovnika drastično smanjio, za čak 322.567 ljudi za četiri godine. Stopa nataliteta je na primer već u 2022. bila viša nego u 2019. iako je rođeno 1.699 beba manje.
Statistika rađanja od 2020. naovamo pokazuje da su građani Srbije bili vrlo osetljivi na kretanje pandemijskih talasa kada se radi o obavljanju aktivnosti koje dovode do povećanja nataliteta.
Tako je ubedljivo najveći pad u broju rođenih beba bio u januaru 2021. godine kada je na svet došlo 737 novorođenčadi manje od pretpandemijskog proseka za taj mesec. Kad se zna da je devet meseci ranije bio april 2020, kad je Srbija bila u sred vanrednog stanja, a ljudi ne samo u strahu od virusa, već često i fizički razdvojeni, bez mogućnosti da - hajmo to tako reći - pristupe zadatku, ovoliki pad postaje razumljiv.
Drugi pandemijski mesec u kom smo najviše podbacili bio je oktobar 2021, kada je začeto 486 beba manje od proseka, dok je zemlja bila u produženom „piku“ sa po 6.000 – 7.000 novih slučajeva kovida dnevno tokom celog meseca. To je onaj talas koji je u celoj Evropi imala samo Srbija, uzrokovan neodgovornim ponašanjem vlasti.
Treći najslabiji mesec bio je mart 2020. kada je uvedeno vanredno stanje sa minusom od 476 začetih beba, dok je na četvrtom mestu novembar 2020. sa 461 bebom manje, kada je Srbija prolazila kroz prvi „pik“ kovida.
Za kraj, primetno je da su ljudi u Srbiji počeli da odustaju ili odlažu proširenje porodice još pre korone – negde u leto 2019. godine (u martu 2020. rođeno je čak 539 beba manje od proseka), što ukazuje na postojanje lokalnih društvenih okolnosti koje su mlade ljude obeshrabrile u ideji da dobiju decu. O razlozima se može spekulisati, ali je neosporno da je u društveno-političkom pogledu čitava ta godina bila obeležena protestima „1 od 5 miliona“ na kojima su mahom učestvovali studenti i mladi ljudi, a sve nakon prebijanja Borka Stefanovića što je dovelo do pokreta „Stop krvavim košuljama“. U takvom trenutku teško je i bilo očekivati od mladih da ovde vide perspektivu za svoju decu.